MOGUĆNOST DA SE ZAPOSLENI OBAVEŽE DA OSTANE U RADNOM ODNOSU KOD POSLODAVCA ODREĐENI VREMENSKI PERIOD NAKON ZAVRŠENE OBUKE, ODNOSNO DA U SUPROTNOM NADOKNADI TROŠKOVE OBUKE
Datum: 8. 5. 2026.
Pitanje:
Ukoliko platimo zaposlenom obuku da li možemo da ga obavežemo da ostane u radnom odnosu kod poslodavca određeni vremenski period nakon završene obuke, odnosno da u suprotnom nadoknadi troškove obuke?
Odgovor:
Mogućnost da se zaposleni obaveže da ostane u radnom odnosu kod poslodavca određeni vremenski period nakon završene obuke, odnosno da u suprotnom nadoknadi troškove obuke, kao vida stručnog osposobljavanja u smislu odredbe člana 49. Zakona o radu, nije izričito uređena Zakonom o radu, ali je u praksi prihvaćena kao dozvoljena, pod uslovom da je ugovorena na jasan, razuman I srazmeran način.
Polazeći od opšteg principa obligacionog prava i odredbe člana 49. Zakona o radu (stručno
osposobljavanje i usavršavanje), poslodavac snosi troškove dodatne obuke zaposlenog za potrebe procesa rada, pri čemu je dopušteno da se sa zaposlenim ugovori:
– obaveza ostanka u radnom odnosu određeni vremenski period, i/ili
– obaveza naknade troškova obuke (u celini ili srazmerno), ukoliko zaposleni sam inicira prestanak radnog odnosa pre isteka ugovorenog perioda.
Da bi ovakva odredba bila pravno održiva, neophodno je da:
– obuka predstavlja dodatnu vrednost za zaposlenog i da je troškove obuke snosio poslodavac, pod pretpostavkom da je neophodna za potrebe procesa rada;
– period obaveze ostanka bude razuman i srazmeran vrednosti obuke (npr. 3 godine može biti
prihvatljivo kod značajnijih i skupljih obuka, ali može biti sporno kod kraćih ili manje vrednih),
– obaveza vraćanja troškova bude srazmerna vremenu koje zaposleni nije proveo kod poslodavca
(pro rata princip),
– jasno budu definisani: vrsta i sadržaj obuke, ukupni troškovi, način i uslovi povraćaja.
Ova pitanja je najcelishodnije urediti posebnim sporazumom (ugovorom) o stručnom
usavršavanju zaposlenog, koji se zaključuje nezavisno od ugovora o radu.
Važno je imati u vidu da bi odredbe koje bi imale karakterneprimerenog ograničenja slobode rada zaposlenog ili bi predviđale nesrazmerno visoke obaveze vraćanja troškova mogle biti ocenjene kao ništave.